Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 23

Суштина поетике | часопис за књижевност
дух великог града. Приближавао се мосту, али већ је био
потпуно без наде, решен да се наредног дана врати у свој град
без душе. Градови су свуда исти, мислио је. Променићу
оловку, одлучио је.
Зачуо је глас. Неко под мостом је тихо певао, шапутао,
заћутао, па опет певао. Угледао је човека који седи на неком
лименом бурету, држи гитару и затворених очију пева, тако
тихо да некада глас и не излази из грла. Уста се померају у
ритму изговарања стихова, али они се не могу увек чути. Око
певача се налазило неколико људи који су непомично стајали
и слушали песму уличног свирача. Стао је поред њих и
умирио се као вода. Повремено би се зачуо хук таласа и бука
са оближњих бродова, али то певача није ометало. Држао је
затворене очи и певао као да се пред њим налази велика
публика, а не пар залуталих људи, градских бегунаца.
„Ко је то?“, питао је човека поред себе.
„Фагундес, можда последњи пајадор“, рекао је човек
затворених очију, очигледно уживајући у изведби певача.
„Пајадор?“
„Јасно ми је да сте странац“, осмотрио га је од главе до
пете. „Пајадор је певач који измишља стихове на лицу места,
не размишља о њима, већ пева из душе. Као да му неко
шапуће стихове. Видите.“
Пајадор је ослушкивао даљине и неуморно рецитовао
стихове од којих су присутнима очи добијале водени сјај.
Спуштао је главу ка гитари и прстима нежно додиривао жице,
ослобађајући тишину за којом је странац чезнуо.
„Не признајем зло,
Рођен сам без буке,
Где идемо то,
Што вену нам руке?“
Пајадор Фагундес је заћутао, спустио гитару и на бучни
аплауз само се благо наклонио.
„Не свиђа вам се Росарио?“, довикнуо му је пајадор. „Чим
сте овде, побећи ћете нам брзо, а ми баш волимо странце.“
23