Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 17

Суштина поетике | часопис за књижевност
познат је из епске песме Орање Марка Краљевића. Виолета
Јовић га употребљава у инверзном облику стварајући од њега
подлогу за три слике приче Пропас: у првој образован човек
долази у завичај, родно село, покушава да отргне од пропасти
њиву коју су му прегазили и од ње начинили друм, друга
слика је слика нашег друштва дата кроз приказивање односа
болесника и доктора, трећа слика је слика смрти, коначног
гашења живота.
У причи Пропас са конкретног топонима Пропас (Имао
њивче код Пропас – тако почиње прича) крећемо се ка
апстрактним значењима пропасти – духовне, моралне,
хумане, социјалне, економске. Ка пропасти самога човека.
Тако се ово значење шири на целу збирку, јер показује
прошле и нове начине живота, гашење села, како је некада
било, а како је сад. Простор је у последњој причи дефинисан
као хаос, не зна се шта је њива, а шта пут. А сељак на селу, сем
њиве, пута, куће, породице и стоке – нема ништа друго. И
њему није ни потребно друго. Пут преко њиве само је симбол
обезакоњења стварности. Симболика пута се тако уздиже од
конкретног ка свом последњем апстрактном значењу –
одласка на вечни починак.
Гашењем људских живота једне одређене групе људи
коју ћемо овде одредити и као маргиналну и као субкултуру,
гасе се и заједничке моралне, социјалне, и духовне културне
вредности чији су они носиоци. Такође и један говор
призренско-тимочког дијалекта је на издисају. Стога,
сагледавајући цео литерарни опус Виолете Јовић, ова књига
као и низ претходних (Осења, Немање, Тен'ц, Девети торник)
богата су ризница очувања културног блага које нестаје.
Нажалост, нестаје тако да са собом односи и наш идентитет.
Отуда сазнајна и етичка вредност ове књиге допуњавају
естетску која се битним својим обележјем уздигла у ранг
књижевних дела постмодернистичког дискурса, а то је обрада
маргинализоване групе људи и њиховог начина живота кроз
17