Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност.

Суштина поетике | часопис за књижевност НЕ НАДАЈ СЕ НИЧЕМ Како си могла ово рећи хладно, Спокојно, тврдо? Како не задрхта Твој глас у грлу, срце у грудима Како не пригуши трепетом својим Те страшне речи: "Не надај се ничем!" Не надај се ничем! Да ли ти знаш да Те речи – јесу најтежа кривња, Убиство срца, духа и мисли Живих и нерођених? Зар у теби Код тих речи не побуни се савест? Не надај се ничем! Земљо – мајко! Ти, светли свете! Ти, ноћна тмино! Звезде и људи! Шта сте ви сада? Шта сам ја сада? О, зашто прах нисам? Што камен нисам, или лед, ил' вода? Тад не би пакла у грудима било, Не би пећине у мозгу моме Чинио незасит црв, и врела крв У грозници не би шаптала вечно Те страшне речи: "Не надај се ничем!" Не! Не верујем! Све је то мора! Изворске воде сипала си мени У пиће, а шале ради си рекла Да је то отров. Та зар би могла Убити у мени душу и тело? Не! Не верујем! У тренутку кад су Уста твоја, тобож, убит ме хтела – Била си бледа, очи пуне туге, 154

Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 154