Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 153

Суштина поетике | часопис за књижевност
Са страхом сад ту клупу гледам,
неће л' сен промаћи твоја?
Тихо седам, и тихо плачем.
То Калварија је моја.
Из збирке: Из дана туге
Из циклуса: Из дана туге
⪤
I
Јесењи ветре, што но снажним тоном
Над шумом цвилиш, ко над сином мати,
Што облаке гониш небеским сводом,
Ко да ћеш зиму, сан и смрт прогнати;
Што по честару дивљим вијеш тоном
И чупаш сламу на сеоској хати 27 ,
Увело лишће честом непогодом
По пољу гониш – ветре мој крилати!
Дуго сам слушо та стењања страна,
И знам што тако тугујеш и плачеш:
Жао ти сунца, цвета, летњег дана!
О ветре – брате! Кад мене пронађеш
Старог и свелог, да л' чеш да заплачеш,
Ил моја прошлост биће завејана?..
Из збирке: С планина и низина
Из циклуса: Јесење лишће
⪤
27
Хата (укр) – кућа
153