Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 142

Суштина поетике | часопис за књижевност
БОЖЈИ ДАН
Та зар се један надо од људи?
Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб.
Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.
Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно пре