Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 137

Суштина поетике | часопис за књижевност
Мрзим тугу.
Тугу не можеш судити.
Она је увек камен о врату дављеника
занавек везан.
Смирај је само на дну
које се измерити не да.
Човек – пламен
враћа се у камен.
Мрзим тугу.
⪤
ДОНЕЋУ ТИ ЦВЕЋЕ
Донећу ти цвеће што расте у сновима
чудно разроко грдно и грдобно
донећу ти цвеће усамљеника
снове оних којима љубав није одговорила
донећу ти цвеће што расте у пустињама
непојамно отровно опојно и слепо
донећу ти ватре што букте у грозницама
ватре што се не гасе ватре од којих се умире
донећу ти цвеће што ниче у мочварима
цвеће од кога се нећеш никад да излечиш
донећу ти мирисе свих мора свих сахара
мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш
донећу ти све мржње да рисови те оне чувају
донећу ти све маске да невидљива ми будеш
донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује
донећу ти бескрај да се никад више натраг не повратиш
137