Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 131
Суштина поетике | часопис за књижевност
клијештима донесе на наковањ, па је ударцима чекића
обликује до жељеног изгледа. Увјеривши се да је добио оно што
жели, још врелу ријеч убаци у хладну воду, да је окали.
Премда су у овим одломцима Ранка Павловића
хришћански моменти занемарени, може се успоставити
интертекстуална паралела са истом оном речју с почетка
Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос
бјеше у Бога и Логос бјеше Бог. И поред јаке сакралне
сугестивности, уочљива је одговорност и мудрост коју жива
реч иманентно собом носи, јер ковач даје своју чврсту ријеч да
ће посао обавити што боље зна и може.
Ништећи границе времена и простора, ликови израњају
из наративног ткива и у њега се утапају. У историји
књижевности често тумачени топос буре овде је нашао свог
бродоломника – кровопокривач ће у неком другом животу
напокон бити изгнаник свог заната, ослобођен, јер над њим ће
небо бити једини кров.
Простори ковачнице, млина и пекаре јављају се као
хтонска уточишта, где ликови кроз своје занате откривају и
чувају вечне тајне егзистенције. Као што човек модификује
простор, тако и простор обликује човека, помаже му у
идентификацији и препознавању себе. Дакле, простор је
усаглашен са човеком, утиче на идентитет и опстанак
аутохтоне заједнице. Са друге стране, кућа представља
човеков микрокосмос само кровом раздвојен од плаветнила
слојевитног, сунчаног или неба осутог звездама:
кровопокривач би да га црепом покрије, а кројач да га идејом
прекроји. Управо на овоме месту метафорички се приказује
двострукост човекове природе, тј. супротстављеност два
нагона – за градњом и за разградњом. Простор нема свој
центар; он излази из физичких соларних оквира и протеже се
на ноћ, звезде, космос. Укидање видљивих координата
егзистенцијалног простора (крова или поднице) нуди
својеврсно ослобађање и узлете људске природе одавно
131