У ретровизору | Марија Брковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
У ретровизору | Марија Брковић
МАЈСТОРИ И МАЈСТОРИЈЕ РАНКА ПАВЛОВИЋА ( Објављено у Суштини поетике број 42 / 43 )
Пратећи традицију српске лирске прозе , чије су темеље поставили Исидора Секулић , Иво Андрић и Милош Црњански , закључује се да је до данас овај жанр показао виталност , одолевајући различитим временима и књижевним модама . На литерарном хоризонту своју књижевну тематизацију све чешће добијају прозаични , банални и банализовани предмети и доживљаји . Насупрот томе , Мајстори и мајсторије јесу пастиш полузаборављених занимања у којима писац Ранко Павловић сугерише ону вечну , елементарну тајну човековог бивствовања – укорењеност у природи и неумитну повезаност са њом . Давно је исту тајну Момчило Настасијевић изразио мишљу да дубоко укорењеном стаблу и не треба калемљење : чим из веће дубине потичу сокови , тим ће се племенитије плод заметнути .
Град има свој убрзани али и дисхармонични ритам . Ликови ових мајстора ( кројач , ковач , кровопокривач , млинар , пекар , вретенар ) изгнани су из урбаног живота . Њихове мајсторије спасавају их од нестајања , баш као и прича где бораве .
Мистификујући садашњи тренутак , речи проносе магичне тајне прастановника : женска песма је свемоћна да буди јутро и птице , док дјечији кикот с мирисом цвијећа надомешћује пекарски квасац . Симболички , реч је прапочетак сваког посла , појачивач живота , исцелитељка , хранитељка . Случајно или не , али управо ковач уметнички транспарентно илуструје путању једне речи , све њене алотропе и ангажовања : Када му неко донесе какву алатку да је поправи , ковач прво из уста истисне ријеч и баци је у жар . Мијехом разгори ватру да се ријеч загрије до усијања . Онда је
130