Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 95

Суштина поетике | часопис за књижевност
Пишем ти, драги, пуна слатке чежње,
са тихом стрепњом, што ме стално мори,
да нећеш можда на све моје слутње,
поново рећи – Ћути, не говори?!
Да нећеш, можда, престати да будеш
Андреј Болконски, ком' падам у крило,
племић и ратник битке Бородинске,
што после боја зове своје мило?!
И даље ти пишем, драги, у свануће,
све док моја душа сећањем се храни,
да л' ће моћи, драги, у Рату и миру,
моја крхка сенка тебе да одбрани?
Весна Радовић
⌘
ДОК ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ
7.
Одоше у неразумљивост ведрине над пропланцима
које сам као истину сањао у њеним очима.
Кривица је бесмислена, јер смо такви какви смо
и немоћни да будемо нешто што нисмо.
Ветрови односе дане, као да нису били,
и нисам је могао изгубити јер ни постојала није.
Још само неки корак,
и једна туга остаће заборављена…
И поново ћу поћи да је тражим
низ јаруге по ливадама којима ишао нисам.
Милош Петронијевић
95