Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност
— Хеееј, где ћеш, хоћу да те упознам са Рајном,
студенткињом сликарства — викао је за њом. Чинило јој се да
је чула и смех.
Ридала је путем до куће, осуђујући себе и своју глупост.
Крај! Крај! — беснела је повређена јој сујета. Али не сме бити
крај! Не сме! — жеђ из нутрине је кљуцала.
Ушла је у стан, сручила се на фотељу а у слепочницама
је тутњало. Брзо је нашао замену. Млађана Рајна под
веловима, појешће мој колач, та... где је нађе — осећај
изгубљености је освајао. Сетила се речи да је порука грешка, а
није, знала је. Зашто ме позвао!? Можда ипак жели... Понела
сам се као дете. Боже, шта је са мном. Размишљај! Размишљај!
— збркане мисли су се слагале али дрхтање рука није могла
зауставити.
Пустила је Бетовенову 9. симфонију, шћућурила се на
кревету и удубила у размишљање, сећање и клицу жеље да
искористи случајно познанство с познатим с ликаром.
***
Упознали су се на изложби слика Надежде Петровић.
Стали су истовремено поред платна Пејзаж са црвеним небом.
Задивљено је гледао од главе до пете.
— Лепи сте као Ђина Лолобриђида, млади сте, не знам
да ли сте чули за ту италијанску глумицу — говорио је
погледа заустављеног на бледилу занимљивог јој лица и
језерним очима.
— Чула сам, и гледала њене филмове — насмејала се
ословивши га именом.
— Ооо па ви знате ко сам — широк осмех му је озарио
лице.
Посебно се изненадио кад му је рекла да је пре годину
дана дипломирала на Академији ликовних уметности, да
одавно слика, али није излагала.
— Позовите ме или дођите код мене да видим ваше
радове — предложио је упорно је гледајући у очи.
55