Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 54

Суштина поетике | часопис за књижевност
био је тако драг, пристојан. Само је хтео да му позирам! А шта
сам ја хтела?! — вртлог мисли је освајао.
Слике од пре неколико сати су јој јасно играле у свести,
посебно осећај ужитка, блесак никад тако снажан. Сладак је
пут до трона — бес се стишавао а жеље све јаче почеле ројити.
Зазвонио је телефон.
— Да — тихим баршунастим гласом је одговорила.
— Малена моја, дођи сутра, дођи кад желиш, твоје тело
је симфонија, хоћу да те овековечим, да ти се диве. Твоја
слика ће једног дана бити у музеју. Посебна си — и он је
шапутао.
Опет је осетила дрхтавицу, жељу за њим мушкарцем али
и за свим што јој је понудио. Спојићу два добра, али нека мало
чека, нек ме опет зове. Загризла је седа глава —
самозадовољно је закључила прелазећи руком преко свог
лепог тела.
Али, није звао. Ћутао је, а ћутање је ломило. Зашто ме не
позове поново — почела је бринути. Девет дана касније, баш
кад је одлучила да га посети, стигла је кратка порука: Дођи.
Сва срећна скочила је, брзо се обукла и одјурила до његовог
стана. Бићу покорна, наивна девојчица. Не смем пропустити
овакву шансу — потврђивала је већ донету одлуку и
притиснула звоно. Отворио је после дужег времена, насмејан,
го до појаса и с палетом у руци. Погледао је изненађено:
— Откуд ти? — полио је речима као леденом водом.
— Па, позвао си ме — замуцала је.
— Ух, грешка, али уђи кад си већ ту — насмешио се
загонетно и увео је у дневну собу.
Ушла је и заледила се од призора који је угледала кроз
широм отворена врата спаваће собе. На француском кревету
је лежала потпуно нага девојка прекривена веловима,
крупних као гар црних очију, лепог лица уоквиреног дугом
таласастом косом. Црнка је незаинтересовано погледала.
Земљо, отвори се! — љубомора је преплавила и изјурила је
као недозрела шипарица.
54