С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ОПРОШТАЈНИ ДАР
Амалија је седела на стенама на плажи у близини старог напуштеног светионика и посматрала величанствен залазак сунца који је небо и море бојао у дивну нијансу роза боје , редак призор насупрот уобичајеним црвеним и пурпурним нијансама . Волела је да слуша звук таласа који запљускују стене и полако и неприметно , али неизбежно , кроз векове их мењају и обликују , налик животу који мења и обликује људски карактер .
Пријала јој је та самоћа у којој би се препуштала размишљањима или пак бегу од онога о чему није желела да размишља . О осећају да њеном животу нешто недостаје , циљ , сврха . Нешто што још увек не уме тачно да дефинише . Чињеници да време незаустављиво пролази и да се не може вратити уназад .
Није се изненадила када је осетила нечије присуство поред себе . Окренула се и угледала младу жену својих година како стоји поред ње . Није се зачудила зашто није чула њене кораке док јој је прилазила , одговор је био јасан . Била је дух .
Амалија је једне вечери доживела несрећу . Док се враћала кући ухватила ју је олуја , пљусак и снажан ветар , који је оборио велико стабло на њен аутомобил . Касније , у болници , док су се лекари борили за њен живот , умрла је . Прогласили су је мртвом . Двадест и три минута касније , чудом је поново оживела . Лекари нису могли да објасне шта се догодило , и месецима су је слали на разна испитивања да би утврдили да њена клиничка смрт није оставила трајне последице . Од тада је прошло једанаест месеци . Али , она је знала да је морала да плати цену свог повратка међу живе . Била је спона између два света , света живих и света духова .
— Здраво , Амалија . Ја сам Елоиза — рекла је седајући поред Амалије на стену .
— Здраво .
38