Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 157

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Оном ... једном ... Зар ти да ми растуриш кућу ? Арсен туњез , скамени се кад чу да ђеда све зна . Глас га издаде :
— Молим ти се , ђедо , ја не знам шта ћу ! Опрости ми ! Он пође руци . Деда трже руку :
— Одлази , немој ми поганити руке ! Зар си ти мушко ? Арсен окрете главу зиду и заклони очи рукавом од гуња :
— Ради , вала , од мене и од ње шта хоћеш ! Мене убиј , а њу отерај ! Да ти је богом просто ! Немој ме само отурити од себе , живога ти Бога ! Ђеди задрхта мало брада . Он хтеде да прикрије своју узбуђеност . Господствено се устури , диже главу у таван и накриви је мало : — Видиш , синко , сам си је изабрао ! Јесам ли ти ја казао ни дела , ни немој ? — Ниси , не дај , Боже ! Свему сам сам крив . Ђеди поново полете брада носу . Он се поново укрути да изгледа важан : — Па сад ја да исправљам што си ти укварио ! — Бог , па ти ! — Е , ама ја ево не знам како . Да је била Радојка , она би опазила како се око набраних ђединих очију показа некака детињско-лукава самопоузданост . — Како те Бог учи ! - рече Арсен . — А ... ти ... њу ... онако ... је ли она теби баш мрска ? Арсен се збуни . Хтео би оћутати , ал ' ђеда сасвим упорно гледа правце у очи . — Намћор је ! — Знам , знам ! Ама ја питам : мариш ли ти за њу ? Арсен опет ћути . Хтео би да избегне одговор , ал ' и ђеда сасвим упорно гледа у очи и ћути .
— Мора бити — рече Арсен — да је Бурмаз здраво мазио ! Знаш , јединица му је ! Деда као да изгуби стрпљење : — Чујеш ти , море , шта ја тебе питам ?... Питам ја тебе : кажи ти мени , милујеш ли ти Аноку ? То ти мени кажи !
157