С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Ама се Арсен навикну на њене очи и не плаши их се . Затурио ногу на врљику , лактом се одупро о другу , а на шаку наслонио образ , па говори с њоме :
— Стид ме баш да , поменем баби , а ђеди не бих смео ама баш никако ! Баш да знам да те никад ни узети нећу !
Анока се не застиде , ко што би требало . Лукаво погледа испод ока , нави се мало на страну и , прикривајући љутину , рече : — Па добро , и немој ! Ја ћу се удати за Вилипа Маричића ! — Који ? Зар ти мислиш да ћу ја тебе дати икоме другоме ! Бе ни кост с коском му остала не би ко би те само прстом прихватио !
Анока размажено тресне ногом о земљу , испупчи прси , зачкиљи и заврти главу :
— Е ? А ти би , ваљда , хтео да ја седе плетем ? Ви ' ш , молим те !
Али Арсен то више не чује . Он се удави под њеним вратом , па је дохватио за руку и привлачи врљикама и себи . Она се поприлично затеже , али прилази ближе и ближе ; и подузима је тајанствена ватра кад јој се мушка рука сави око паса .
Добра девојка , да је Бурмазовић није страшно размазио . Ал ' шта је знао радити ? О колери му погибе толика чељадија , да је после Аноку држао као мало воде на длану . Не ваља то мазити дете и попуштати му , па да је једно у свету . Ама никако !
То вече дође Арсен сасвим замишљен кући . Што му није обичај — прво сврати у качару , па мосуром добро потеже из једне двојке ; а није он иначе никад пио . Седе после на пањ и оста сам у мраку , па гледа живот у двору . На отворена кухињска врата букти ватра црвеним пламеном и лиже гвоздењак и вериге на којима он виси . Арсена самог поче подилазити некаква ватра ; и би му врућина , и он се чуђаше како је то : да га чак из кухиње загрева онај пламен ! А крај ватре по двору час по час пролазе црне људске слике и пси . Из
150