Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 149

Суштина поетике | часопис за књижевност
Да не заборавимо
НА БУНАРУ | ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ
Како ветар попухује, тако се с бразда, као неке беле
авети крећу големи праменови магле; носе се страном на коју
ветар душе, па после се, у ситним беличастим кристалићима,
као обоци вешају теби о браду и бркове и коњу о длаку. — То
је оно што ја кажем: ако нису муве, а оно је иње! Ноге се
мрзну, а очи сузе. Већ ни ракија не може да загреје срца, и ти
се нестрпљиво осврћеш, нећеш ли где угледати кућу и
домаћина који воли госта,
Ја, богами, знам куда ћу. — Ја идем код Матије
Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно
виси чутура с препеченицом! Ко год прође, нек сркне! — тако
воли Матија. А кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе...
Море, чисто ме мрзи да причам, то треба видети. Каква
је то кућа, старинска задруга, — читава војска! Дођи само
увече, а да ти се надају, па ће те пресрести једна снаха на
самом путу, с лучем у руци. Друга стоји у шљивику, трећа је
пред стајом, четврта одбија псе, пета у кухињи, шеста у соби
куда те воде, — читави сватови! И све је у њих весело, све
скромно, све задовољно. А не дао ти Бог да се побијеш с киме
из њихове куће, јер од њих има шесторо у самој војсци, а један
је баш прави војник, стајаћак, под заставом у Београду.
Нити њима треба моба — шта ће им моба код толиких
руку? Лепо код њих ору три плуга без престанка; а кад
трговци пођу лучити свиње, добро забрекне ћемер у Матије.
Овог њихова Арсена знам још кад је био кевиљ. Извади
двојнице иза појаса, па све ћурличе покрај Бурмазовићеве
куће. А у Бурмаза је кћи, — кћи и по! Да пројашеш, што кажу,
поред ње да она превали оним пустим очима, очас ти мркне
свест, и једва се држиш на коњу.
149