Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 133
Суштина поетике | часопис за књижевност
им је најособеније, то је онај утисак да су се стекле неким
чудом, да су настале неким необично сретним а произвољним
стјецањем датих околности, слијепим но премудрим
усклађем безброја тананих момената и услова. То је љепота
невјероватно сретног исхода, љепота случајно насталог
савршенства: остварење једне незамисливо ријетке,
практички готово немогуће комбинаторичке могућности. И
баш тај дојам лабилности и чудесног постанка којим одише
таква љепота даје јој драж мистерије и пришаптава нам да
савршенство не настаје извјесношћу поступака и јасним
сазнањем његове суштине, вeћ као остварење једне изузетно
ријетке више случајности. А веома јасан и одређени осјећај да
би било довољно да је једна једина ситница изостала или
била само мало друкчија па да би све било упропашћено и да
бисмо мјесто љепоте и савршенства имали нешто
индиферентно, или чак и савршену ругобу, придаје таквом
створењу чар скупоцјености. Исто тако, има и великих
умјетничких дјела чије постање и организација представљају
једно право чудо, дјела којима би ситна статичка омашка
пољуљала равнотежу а зацртан потез раскинуо магију. У
наоко безбрижном плесу над провалијом довољан је један
несмотрен корак па да се читава ствар сурва у безвриједност,
да се сублимно изуврати у гротескно, да се аутентично
поетско сроза у плићаке баналнога, у избијељелу
једноставност без чара, у оно непоетско наивно које
стигматизира промашена дјела. То су творевине за које не
постоји половични успјех. Најбоље рјешење уједно је и једино
могуће: или савршенство у запасају који је дјело само собом
обиљежило – или потпун неуспјех. Таква дјела носе у себи
своју фаталност. Промашеном ремек дјелу ускраћена је шанса
да се угура у категорију пристојних просјечних ствари.
Умјетник се налази пред драматичном дилемом: за њ не
постоје утјешне награде и сребрне медаље, он нема
могућности за часни неуспјех и часну осредњост.
133