С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Пловио је сам . То јој , ипак , није било чудно , више природно . На тренутак ју је преплавило усхићење од замисли како би заиста било дивно ући у ту лађу , отпловити незнано куд , под вођством снежнобелих широко развијених једара . Слушати шапат никад невиђених даљина . Заронити у модре дубине непознатих мора . Гледати румене заласке над страним хоризонтима . Или само стајати уз ограду палубе , поред овог чудног морнара , у ноћи , покривена небом прошараним светлуцавим звездама . Можда их једном и избројити . Сунцем опаљено лице јој се смешило и дозивало је погледом . Међутим , брод се није заустављао . Само је и даље лагано пловио близу обале . То ју је збуњивало . Очекивала је да ће у једном моменту бацити сидро , укотвити се , да ће морнар сићи , окупати се у хладу увале , осушити се на топлом шљунку , а онда је увести на свој једрењак . Уместо тога , морнар ју је и даље дозивао . Упитала га је како да приђе , кад се брод не зауставља . Одговорио јој је :
— Па мораћеш да допливаш до њега , да га стигнеш . Ја се никад не заустављам ни на једној обали , пловим око њих , и покаткад људи допливају до мене , укрцају се и праве ми друштво неко време .
То ју је још више збунило . Мало и љутило . И она је могла да каже : Ни ја се не мичем са своје шљунчане плаже , ако желиш да се дружиш са мном , мораш да сиђеш и дођеш до мене . Па ипак , мамила ју је и даље голицава жеља да заплива , стигне и освоји тај брод слободе . Спречавао ју је њен урођени опрез . И страх . На крају крајева , шта она зна о овом броду и његовом морнару ? Види их први пут у животу . Можда и последњи . Не улази се тек тако на непознате бродове и креће у неизвесне пловидбе . То је просто — лудо . Махнула му је руком у знак поздрава и пожелела лепо дуго лето и мирно море . Морнар је променио правац и отпловио даље .
Наредних дана , међутим , ушло је у жену неко дотад непризнавано осећање досаде и празнине . Сваки час загледала је у пучину , ишчекујући брод да се опет појави на
125