С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
и на крају ... Од крви сунчеве небо се зацрвени као да се на хоризонту , далеко , живи вулкани пале , ограђујући се пред мраком што надвладава заузимајући видик , надолази , диже се и посвуда шири своје загасите трепље . Мјесец у даљини чека да преузме смјену , да приђе као султан чија је војска побола коље на новој граници и зове Величанство да освојене земље благослови .
Култура је надахнуће пронађено на гробљу и увијек намјештена топла колијевка , огњиште гдје су завичајна радост , рана и благословљен хљеб ; она је стремљење духа , стара госпођа са правим леђима , понуђена рука и чврстим цреповима прекривена кућа , збирка сјећања народа и појединца , заљуљано коло поред манастира и белегија у руци препланула косца , раскош мисли и срца , умјетност и жртва за умјетност – атрибут живота , како би то најбоље казао узор раденика на овоме напису . Од рада на пољу културе не живи се нарочито безбрижно и срећно , но с културом се , како год , живјети мора .
�
О ПИСЦУ
Миљан Кујача
Рођен је у Бијељини , октобра месеца 1998 . године . Ученик је Гимназије Филип
Вишњић у
Бијељини .
На таленат му је често указивано . За прве кораке и савете дугује , сада пензионисаној , професорки Веселинки Јоксимовић , свом бившем разредном старешини .
Две године заредом је освајао прво место на литерарном конкурсу , 98