Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 97

Суштина поетике | часопис за књижевност *** У смирај сваког дана, који нам није без разлога дат да га осјетимо и проживимо (не смије се заборављати да су богови проницљиви, мудри и штедљиви кад је о људима ријеч, те је сваки поклон од њих безгранично вриједан) човјек би требало оближњем бријегу да приђе и приупита сама себе да ли се протеклог дана имало културно уздигао, да ли је растао упоредо с висином тога бријега, је ли се одмакао од подножја или и даље само погл é да и промишља да ли да закорачи брду. Или ће се само спустити у кревет, изможден, достојан пера трагичара, и угасити за собом свјетло пригушене лампе као што се она сунчана лопта спусти и таму за собом остави, замакнувши на невидљиву страну земаљске кугле, далеко од очију дјетета које се небеском пожару усхићено диви. Суштина, бит културе на врху је бријега и много ми још недостаје да пободем заставу горе гдје Васиона стотинама љета очекује да спази гордог човјека. (Да није то оно брдо у селу надомак Илиџе гдје су дјеца, играјући се каубоја и Индијанаца, налазила комадиће римских глинених судова, чепркајући око дрвета по влажној земљи?) Сунце опет споро залази. Зашто се сваке вечери тако дуго колеба? Страшно је то доба кад се одвија борба посљедњих обриса одлазећег дана и првих насртаја наступајуће вечери, кад се не зна право шта ће надвладати јер се исцрпно гурају, једно од другога крадући небеса. Губе их и враћају, туку се али залазе једно другом у поре, боду се ножевима нагонећи крв да липти, а жељни лаких додира, милују кожу ранама начету. Само се добро види како јасан топао дан мучки издише и крвари док га гази и цијепа и најмања безначајна сијенка. Ваљда је то вјечита човјекова дилема борбом свјетла и таме осликана, кад се страхује над својом судбином и над неизвјесности шта ће на крају у њему побиједити. Кад човјек са веранде посматра румене зоре и црвена вечерња обзорја, он не види друго до своје побједе и повлачења, поразе и пировања своје крви – вреле на почетку 97