Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 94

Суштина поетике | часопис за књижевност
гранатирања прастарих храмова. Значајнија је једна тужна
развалина или камен који преостаде од давнашње богомоље,
него велелепан маузолеј цара и војсковође који је сатирао
споменике и палио градове.
Културу не могу другачије замислити до као Нојев
ковчег у који се укрцало све што је вриједно продужења
живота, који се наставља чим се ниво воде спусти, након
четрдесетодневних падавина од Божијега гњева, и који треба
да доплови на обронке планине Арарат. Но, на нашу барку
културе, гдје нема никог ко би са Богом умио проговорити, не
слијеће голуб што у кљуну с обале доноси маслинову грану,
симбол спаса и мира. Данашњи голуб мира повукао се у
шупљину какве приземљуше да у тишини испусти питому
душу. Треба увијек жељети мир и само мир, али култура није
друго до јака жеља да се цијели свијет покори.
***
Запазих ненадано некаквог пастира гдје на висораван
нагони стада оваца, којима руно у касно предвечерје свијетли
баш као и звијезде које се мичу и звоне од неке унутрашње
милине, звијезде што се над мојом главом, једна по једна,
свечано пале. Помислих: или је горе Прометеј ужегао неке
нове пламенове, или ми богови преносе поруку да још много
има до оног часа кад ћу у лице да им погледам... или се мом,
несаницом мученом претку, откинула суза из шкртог ока и
сад клизи низ избраздани му образ у виду комете што
промине сводом у ведре ноћи.
... Тако ми једне вечери, кад је мјесец дошао необично
крупан и посебно свијетао и учини се земљи преблизу тако да
ми се прса у наступу плиме дизаше, рече једна тиха
инспирација, научно образлажући величанствену свемирску
појаву, али с големом снагом метафоре: Неке звијезде су у
садашњем тренутку нестале, али и даље видимо њихову
свјетлост јер је тек сада допрла до нас, иако оне више не
постоје. Као да је то Карлајл изрекао, пишући о херојима. Или
да је то прозна верзија оних Исидориних стихова Светле ноћи
94