Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 92

Суштина поетике | часопис за књижевност
Врло добро човјек зна да му неће услиједити патња
док је сам не буде проузроковао, а она се одавно зачела и
изродиће је нечиста утроба, у грчу од немира, ако будемо
уништавали и псовали оно што нас је створило, у камен
урезало, у тврђаву узидало – култура. Не силазити у подруме
гдје чами култура данашњег човјека, која прије да подсјећа на
невино оптужена затвореника којем доносимо мало воде и
бајатог хљеба, значи порећи идентитет и сво достигнуће
генерација које су успјеле пронаћи загубљени дио што на
души чека на откривање и тако изградиле нови спрат на
постојећим темељима. Одрећи ћемо се самих себе ако убогог
затвореника од глади не избавимо, као што је Херакле спасио
учитеља нашег, Прометеја. Сипаћемо тиме отров у наша
болесна срца, а гусле што су нам прађедови оставили
бацићемо у огањ, окрутан, беспоштедан... не у онај огањ
украден с Аполонових божанских чеза, но онај који је
позајмљен из самог трбуха пакла.
Култура. Опет назирем тишину као јединог сапутника
(или сапатника) овој ријечи. Буде ми као што сваком дође да
заћути онда кад се свачије галаме наслушало. Човјек, комад
Прометејеве иловаче којег је богиња Атина умом обдарила,
хоће да се, гоњен и мучен, успава. Али неће узети у клонуле
руке књигу како би се лакше у сан завео, као онај у
Домановићевој сатири, но ће зграбити књигу да би се
разбудио, да би научио како да одагна страх с којим се свако
роди и којем се, ваљда, на самртном одру отме... Незгодно је
што многи страх не признају као природу свог постојања, па
пресићени овоземаљским благовањима, упознају бојазан с
којом жив човјек руку под руку хода тек онда кад треба да
промијени свијет. Престрављена душа се од тијела отргне и
настави да лута како би ново тијело пронашла, а бива доцкан
икуда да се креће јер је Харон завеслао по ко зна који пут и
преноси преко Стикса нечујан крик што нема гдје да се чује и
ожали.
92