С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
велико , недогледно смртним очима ? Култура нас ни не позива да је сагледамо тјелесним очима ( које једнако пролазне и смртне ствари гледају ) због тога што је тиме нећемо достићи нити разоткрити , него вишим очима , духовним , уколико успијемо пробудити уснуле духове наше унутрашњости .
Враћајући се антици , у којој се и зачесмо као бића слична божанству , а од које све више назадујемо ( идући ка савременом , напуштајући примитивно ) и у жвале понора силазимо , поново нас дочекује онај Уранов потомак , учитељ Прометеј , што се са Зевсом завадио па га овај за кавкаску стијену свирепо приковао . Он се замјерио вишим силама јер је имао права да се за престо отима , али је највише пропатио због сујете Олимпа који је од људи искао поштовање ако ови буду хтјели да их божанска рука штити . Прометеј , полубог , стао је у одбрану малог човјека . Тада је , у страхотној патњи једнога коме грдна птичурина даноноћно кљуцаше јетру , зачето оно исконско у нама и можемо се радовати што је ослобођени Прометеј , уз помоћ Хераклову , одмакао далеко од Кавказа и да нас опет може походити у овом невремену кад посрће разум . Но , Прометеј се вјероватно поново гложи око власти над универзумом заједно са грчким бесмртницима те нама нема друге но да сами потражимо грану којом ћемо пламен захватити и , на огњишту гдје смо поникли , упалити ватру покрај које ћемо одледити до бола промрзле прсте .
Култура је досезање скривеног дијела начете цјелине нашег бића који није био ни видљив нити наслућиван кад нас је бабица примила на своје руке . То парче је остало , по давно установљеном правилу богова – кивних на све који се дрзну да их у било чему достигну , неумољиви када неко ма и покуша да напусти сјену облака њиховог гњева – дубоко закопано , као сандук с благом . Њега треба потражити и ископати , али не лопатом и пијуком , већ књигом и ваљастом памећу .
91