С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
знамо да је писмо измишљено пре 5.000 година и да данас познајемо много прича старих неколико миленијума ?
Почев од старог века , староегипатских и асирских текстова , преко антике па до позног средњег века , књижевност у данашњем смислу речи готово да не постоји . Скоро сви текстови , сва дела , написана у то време , имали су за циљ пренос информација . Данас та дела углавном читамо читања ради , али њихова сврха је , у време када су стварана , била пренос информација . Било да читамо египатске књиге мртвих , Хомерове епове , античке драме ( са одређеним изузецима ), историје , биографије , итинерeре , каноне , читамо дела која за циљ првенствено имају пренос информација . Тек крајем средњег века у већем обиму почињу да се појављују дела која имају за циљ да забаве и поуче на ненаучним основама . Та дела покушавају да се измигоље испод окриља цркве као главног носиоца писмености , и двора , као васколиког , световног заступника божанске власти на земљи , и почињу да пишу о згодама и незгодама свакодневног живота обичног човека . Од тих почетака , књижевност је прошла кроз неколико фаза . Обележила су је дела Петрарке , Дантеа и Бокача . У Шпанији се родио Сервантес , у Енглеској Шекспир . У злато су је оковали гиганти деветнаестог века предвођени Русима , да би у двадесет првом веку у свету еволуирала у разне фићфириће , а у Србији се вратила у прапочетно стање , у оквир двора и цркве .
До почетка деведесетих , када почиње нагли суноврат свих културних тековина на овом простору , развој књижевности и њен утицај на друштво детаљно је истражен и проучен . Но , промена која је почетком деведесетих настала у књижевности , са самом књижевношћу нема никакве везе . Књижевност се претворила у нешто што са књижевношћу нема никакве везе , претворила се у огледало свих фрапантних и срамотних друштвених феномена који су задесили , или , боље рећи , потресли овај народ , те је као таква постала питање за социологе . Ни једном озбиљном човеку из
62