Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 51

Суштина поетике | часопис за књижевност
БУРА…
Ноћ се спустила на грешну земљу
И црним велом увила јој лице;
Нит сија озго блеђани месец
Нити безбројне сјају звездице.
Облаци густи васељену, небо
Завили сасвим у магле своје;
Беснилом ветар хучи и бруји
Као да песму самртну поје.
Ветрови звижде кроз поноћ нему;
Севају муње, громови бију,
Земља се тресе као да по њој
Паклени дуси сад коло вију.
Кад муње севну, па кад загрми
Кô глас да чујем страхотног гнева:
Зар се гнев робља, патника вечног,
У громовима увек не излева?
1896.

ПОТОКУ
Ој, поточе, жури, жури,
Одавно те море чека,
Нек те умор не савлада,
Ма да идеш из далека:
Па кад те бурно море
На широке прими груди
Реци тужно, реци њему,
Реци да су жедни људи:
Нису жедни, нису воде,
Већ су жедни, ој, слободе!
Бања Ковиљача, 1897.
51