Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 49

Суштина поетике | часопис за књижевност
НЕ ЖАЛИМ ЖИВОТ
Смртни је часак дошô; гробу се ледном спремам,
Клеца ми трошно тело: животне снаге немам;
Ал' ја се не бојим смрти – живот је горак био –
Животне сласти нисам ни једне капи пио.
Смрт није страшна? Кад ми срце и душа веле,
Да ћу живети вечно, код оних што спас желе
Целоме људском роду.
Није ми живота жао; јер моје песме снаже
Патнике целога света што себи спасења траже –
У борби за слободу!
Шабац, 1897.

ОДЈЕК
Кроз гору коњик хита, лице му сетно, бледо,
Мори га туга, мори га вај.
„Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани,
Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“
А одјек гором јечи:
„У гробу тек је крај!...“
Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се…
Славујев јекну глас…
„О, небо, где ћу наћи станка и покој души?
Да није у гробу спас?“
А одјек гором јечи:
„У гробу само је спас!...“
Топота помног коња кроз лисну густу гору
Потмули бруји јек.
„О, куда сада гредем, да л' на крај света мору,
Ил' тамном гробу већ!“
49