Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 184
Суштина поетике | часопис за књижевност
клонућа, потребну да савлада седмоглаву аждају? Као што
није песма, живот није ни бајка. Она није имала функцију
помагача у његовој причи. Јабука се откотрљала ономе коме
је била намењена. И јесам ли ја, дакле, био тај ко је одлучио да
заборави то што није могао да нађе? Али није тако лако
заборавити. Није довољно само решити да заборавиш.
Неко је возио ауто те вечери која се завршила једним
страховитим и заслепљујућим треском, после којег је
уследила тама. Несреће се дешавају. И то обично тако у низу.
Пропала каријера, пропала веза. Узалуд је неко певао у мраку.
Напослетку, као велико финале иживљавања једног злурадог
Молоха, бога који је можда кажњавао за грехе, грожђе или
топовску ђулад дедова, тај страшни удес. А шта ако то ипак
није био само несрећни случај? Ко је то јурио суманутом
брзином и угледавши пред собом провалију, уместо кочнице,
ногом лудачки стиснуо гас? Кад се освестио у болници, ноге
више није било. Ниједне. А живот му је остао, смрскан,
здробљен, осакаћен, као и он сам. Није га хитнуо у провалију,
вратио га попут нежељеног и нетраженог поклона, карте са
којом не зна шта би. Ни у томе није успео.
Не, све то нисам био ја. То је био неко други... Само,
зашто ја живим оно што је он заслужио?... Једно дете певало је
у мраку да би заварало свој страх. Једно дете и заспало је не
обрисавши сузе. Занемела је његова песма. Узалуд је будим.
Узалуд, узалуд, узалуд.
О СПИСАТЕЉИЦИ
Сенка Војиновић рођена је у Краљеву 9.
августа 1978. године. Након гимназије у
Врњачкој Бањи студирала је српски језик и
књижевност на Филолошком факултету у
Београду.
Повремено пише кратке приче које
објављује у електронским часописима.
Живи и ради у Београду.
184