С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
нагодио , никад га нисам питао , а сад и не могу . Једном , ако се поново сретнемо . Нешто од тог ината или поноса , да од живота не узмем оно што ми , хајде да не кажемо припада , него , рецимо , то што сам могао да добијем , наследио сам и ја од свог деде Босанца . Мало млека и беле јутарње росе , остало вам на част ! – та нека логика . А већ знамо , од Босанца се може свему надати . Годинама живи као паметан човек , а онда све учини да би доказао да је будала . Верујем да мој деда будала ипак није био . Имао је своје коње , своје имање , своју трговину , своју породицу , али и кафане , жене , ракију и песму . И ништа није пропио ни продао . Човек – монолит , у који се улило све . И имао је све . Противречности су се сложиле у хармонију . А ја – ја никако нисам тако компактне и хомогене структуре , сав сам од разнородних наноса и талога , уместо чврстог темеља – шупљикави шкриљац што се растаче и осипа на зрнца некад уграђена у њега . Будала вероватно јесам . Остао сам само при оној белој јутарњој роси . Нисам створио ништа . Немам ништа . Ништа нећу оставити иза себе . Живим као птице небеске , по милости или гневу Божијем . Мада , и оне граде некаква гнезда . Или то чине само женке , немам појма , не разумем се много у птичје питање . Кроз моје празне џепове ветрови ми пролазе , а кроз ципеле кише јесење ... Мало банално је цитирати Прљаво казалиште , али одговара прилици . А сад мало озбиљније . Шта ће онда овакви ниткови да се шуњају између неба и земље ? Колико нас је ? И Хамлет се то питао , и ни њему нико на то није одговорио , а камоли мени који немам хамлетовску дилему и муку . Моја једина брига је како да преживим дан . У сваком смислу . А има дана ...
Чинило ми се да сам много и често волео . У ствари , вероватно само једном . А и тад , нисам сигуран да је то стварно била љубав . Могуће да је то више била велика , огромна жеља да волим , него што сам заправо волео . У сваком случају , она није била за мене . Има једна прича , у читанци за други основне , мислим , о јабуци која се котрља низ брдо , пролази поред разних људи који би желели да је имају за себе ,
181