ПЕСМА | СЕНКА ВОЈИНОВИЋ
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ПЕСМА | СЕНКА ВОЈИНОВИЋ
Не , то нисам био ја . То је био неко други . Не знам ко . Имао је , случајно , моје лице , покретао моје тело , изговарао речи мојим устима . Па чак ни те речи нису биле моје . Једно дете , можда , певало је у мраку да би заварало свој страх . Тако то обично бива . И настане прича , и прича о причи ... А стварност се загуби негде између , ако се икад и одиграла , том неком – другом . Једино сигуран остаје страх . Он се никад не да сасвим преварити , сасвим развејати . Унапред смо осуђени на пораз у једној неравноправној борби . Али , то је сад већ нешто друго , а не оно што сам хтео да кажем ...
То је одувек мој проблем . Вечите дигресије . Никад не знам у ком правцу да пођем , који пут да одаберем . Кад би могло да се крене свима одједном . Да се буде свуда и пада по свему , распрсне бурно као метеор на свечаном фону ноћног неба . Или засењује као треперава светлост предвечерја што просијава кроз крошње дрвећа . Толико је тога што би човек могао да буде , што се распламса и угаси у њему сваки божји дан . Чудо је како надживимо сваку своју смрт .
Мој покојни деда из Босне , очев отац , био је један од оних што су имали стварне заслуге у рату . Његов топ отерао је непријатеља из његовог упоришта и пресудно утицао на исход важне битке . Додуше , јесте да је пуцао у цркву , силом прилика претворену у митраљеско гнездо , али као партизан , разумљиво , није много полагао на ту врсту светиње . И њему су , као и Николетини Бурсаћу , политички комесари лепо објаснили да Бога више нема , па самим тим , Божје куће остале су празне , обични зидови који се могу рушити као и сваки други . Због тога су му после рата доделили орден , али је деда , видевши ко га је све добио , одбио да га прими . И наставио је , као и раније , да слави крсну славу својих предака , заборавивши , изгледа , доста од тога што су говорили другови комесари . Можда се измирио и са Богом , или некако са њим
180