С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати , али се он ни на то не осврташе .
Који су се срећније скотрљали и зауставили где на џбун или дрво , почеше с муком излазити из јаруге . Неко сломио ногу , неко руку , неко разбио главу , па га крв залила по лицу . Како ко , тек нико читав сем вође . Гледају вођу мрко , попреко и стењу од бола , а он ни главе да дигне . Ћути и мисли , као сваки мудрац !
Прошло је још времена . Број путника све мањи и мањи . Сваки дан однесе по неког ; неки су напуштали такав пут и враћали се натраг .
Од великог броја путника заостаде још дваестак . Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву , изнемоглу лицу од напора и глади , али нико ништа не говори . Ћуте као и вођа , и иду . Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом . Тежак је то пут био .
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати , и остаде десетак друга . Лица још очајнија , а целим путем се , место разговора , чује кукање и јечање .
Сад више беху наказе него луди . Иду на штакама , обесили руке о мараме што су везане око врата . На глави сила од превоја , облога , тифтика . И ако би баш и хтели приносити нове жртве , нису могли , јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој .
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи , али иду ипак даље , то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола . Па и шта би , кад се натраг не може . Зар толике жртве , па сад напустити пут ?!
Сумрачило се . Гегају тако на штакама , док тек погледаше , а вође нема пред њима . Још по један корак , па сви опет у јаругу .
— А јаој , нога !... А јаој , мајко моја , рука !... А јаој ! — разлеже се кукњава , а затим само кркљање , јечање и стењање . Један је потмуо глас псовао чак и дотичног вођу , па умуче .
177
Суштина поетике | часопис за књижевност
Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се
он ни на то не осврташе.
Који су се срећније скотрљали и зауставили где на џбун
или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио
ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу.
Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко
и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као
сваки мудрац!
Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи.
Сваки дан однесе по неког; неки су напуштали такав пут и
враћали се натраг.
Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком
се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од
напора и глади, али нико ништа не говори. Ћут� � као и вођа, и
иду. Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом. Тежак је
то пут био.
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде
десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се, место
разговора, чује кукање и јечање.
Сад више беху наказе него луди. Иду на штакама,
обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила
од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити
нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за
нове ране и убој.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и
најчвршћи, али иду ипак даље, то јест мичу се на неки начин
са тешким напорима уз кукање и стењање од бола. Па и шта
би, кад се натраг не може. Зар толике жртве, па сад напустити
пут?!
Сумрачило се. Гегају тако на штакама, док тек
погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви
опет у јаругу.
— А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! —
разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање.
Један је потмуо глас псовао чак и дотичног вођу, па умуче.
177