С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Нису макли ни сто корака , а вођа западе у неки велики трњак , и застаде . С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево , то десно . Стоје сви . — Па шта је сад опет ? — вичу они позади . — Да се пробија трњак ! — викнуше опет они уз вођа . Ево пута иза трњака ! Ево пута иза трњака ! — вичу деца , па и многи људи из позадине .
— Ето пута , ето пута ! — ругају се гневно они уз вођу . — А ко ли зна куд води , слепци једни ? Не могу сви заповедати . Он зна куд је боље и прече ! Проваљујмо трњак . Навалише проваљивати . — А јаој ! — завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу . — Нема , брајко , ништа без муке , ваља се и промучити , ако мислимо успети одговарају на то најодважнији . Пробише после многих напора трњак и пођоше дале . Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике . Обалише и њих , па пођоше даље . Мало су прешли тога дана , јер су још неколико мањих , сличних препона морали савлађивати , а уз мршаву храну , јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб , понеко само хлеба да бар овда-онда залаже глад , а понеки ни хлеба није имао . Дао бог још летње време , те се бар гдегде нађе која воћка .
Први дан , тако , пређоше мало , а осећаху много умора . Опасности велике не указаше се , па и несрећних случајева не беше . Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице : једну жену ошину трн по левом оку , те је привила влажну крпу ; једно дете ударила врљика преко ножице , па рамље и јауче ; један старац се саплео на остругу , пао и угануо ногу , превили су му туцан црни лук , а он јуначки трпи бол и иде дале одважно за вођом , ослањајући се на штап . ( Многи су , додуше , говорили да чича лаже како је угануо ногу , већ се само претвара , јер је рад да се врати натраг ). Најзад , мало ко да нема трн у руци , или да није огребан по лицу .
173