Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 172

Суштина поетике | часопис за књижевност
рећи ће један, па погледа са страхопоштовањем и поносом у
вођу.
— Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли.
Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... —
додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
— Па, оно, није ни лако водити оволики свет! И мора да
мисли кад је примио на себе толику дужност! — опет ће први.
Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко
присетио да пође с њима, али, како никог не беше, није се
могло даље оклевати.
— Хоћемо ли се кренути? — питају вођу.
Он устаде без речи.
Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се
нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила
каква опасност.
Вођа, својски намрштен, оборене главе, коракну
неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, а
маса крете за њим и викну неколико пута: „Живео!” Вођа
коракну још неколико корака и удари у плот од општинске
зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођ се измаче мало,
и лупи два-трипут штапом по плоту.
— Шта ћемо? — питају.
Он ћути.
— Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да
човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они
што су уз вођу.
— Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата,
која су остала на противној страни.
— Пссст, мир, децо!
— Будитебокснама, шта се чини! — крсте се неке жене.
— Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није ни било.
Прођоше.
172