Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 17
Суштина поетике | часопис за књижевност
II
Ја именом многим раб милосног Бога
Петар, Утех, Пахомије, земља и трава,
изливам писмена трубом историјског рога
из дана у век, изнова и изнова...
Ја слуга божји звани именом поете
пожурујем перо које сеје круном
да птице вране и орлови не слете
у бразде њиве неба и кљуном
затру истину будућег живота,
истину поезије у дослуху с творцем
која отвара врата последњег кивота
и најслабијег међу нама назива борцем.
Истином која бди над маглом историјске причине
исписујем ову књигу поетске суштине.
III
Исписујем ову књигу поетске суштине
да трен читања буде дужи од историје,
кад небеске се двери отворе – маглине
свемира – врата васељенске просторије
у којој вечно самује поета, цар своје круне,
што први певао је о животу иза гроба
који каже да душа после смрти не труне
већ постаје на кантару Господа роба
спремна за меру правде и истине
између горњег и доњег света,
два крила – палог и анђела суштине,
чији лепет чува завет сваког Господњег лета
у кругу живота печатом божјег лога,
у венцу калиграфског метра и слога.
17