Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 168

Суштина поетике | часопис за књижевност
угла.
— Је ли б..л..и..з..у? — чу се развучен шапат из једног
— Браћо! — отпоче опет један говорити мало јачим
гласом. — Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер
овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све
узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу
бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен.
Хоћемо ли ми вечно овде остати и радити од јутра до мрака
па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи
и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд
награђивати богатим плодом.
— Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не
може! — зашушта шапат, и маса пође некуд, не мислећи куда.
— Станите, браћо, куда ћете? — опет ће онај први
говорник. — Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо
знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се
спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо
слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим
путем.
— Да изаберемо, одмах да изаберемо!... — чу се са свију
страна.
Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и
нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше
одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице
прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом
говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на
уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
— Браћо! — истаче се одједном један јачи глас и
надмаши остале промукле, тупе гласове. — Ми овако не
можемо ништа учинити. Сви говоримо и нико никог не слуша.
Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко
је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо и
ја први не бих се смео са својом децом поверити ниједноме
овде на овом збору. Него, кажите ви мени који познаје онога
путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?...
168