ДА НЕ ЗАБОРАВИМО
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ДА НЕ ЗАБОРАВИМО
ВОЂА | РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ
Браћо и другови , саслушао сам све говоре , па вас молим да и ви мене чујете . Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају . На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године , а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио .
— Докле ћемо се ми овако састајати и напразно разговарати ? Стока нам полипса без ' ране , а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама . Ми морамо изабрати други начин , бољи и паметнији . Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај , па да се кренемо у бели свет тражити бољу и плоднију земљу , јер се овако не може живети .
Тако је говорио некад , на неком збору , изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја . Где је и кад је ово било , то се , мислим , не тиче ни вас , ни мене . Главно је да ви мени верујете да је ово било негде и некад у неком крају , а то је доста . Оно , додуше , некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио , али мало-помало , ослободих се те страшне заблуде , и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад , и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити .
Слушаоци , бледа , испијена лица , тупа , мутна , готово бесвесна погледа , са рукама под појасом , као да оживеше на ове мудре речи . Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном , рајском пределу где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом .
— Тако је , тако је !... — зашушташе изнемогли гласови са свију страна .
167