Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 164

Суштина поетике | часопис за књижевност
ТВРЂАВА
Громовите си викала речи, тврђаво изнад река,
варварске, Цицеронове, старословенске,
речи отровних стрела, катапулта, и дуговласе,
старе колико и насиље, старије од мастодонта;
И викала их дуго, тако језиво дуго
као што је страх над зацењеним дететом дуг,
ко поглед главе с коца,
ко звиждук бомбе авионске над
крошњама априлским
у пролећу што је зачедило од слободе;
И небу си, срџбом узрасла, враћала муње,
потресе земљотресима
све сричућ слогове тешке мудрости нежељене,
по читав век са листом, гадино ратова светих.
А данас само брујиш, сребрна шкољко, средином
мора свиклог с вечношћу једино да разговара.
Цвеће и младеж учи се по теби миловању
док ти немаран ветар србуљу зидина
развејава...

1941
Бунтовна ме Мачва роди
и одњиха уз олује,
те вам велим: Нигде тако
не пева се о слободи,
нит о правди лепше снује.
И сад ветар што њом ватре
распирује, поља пали,
сав плод труда када сатре –
164