Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 145

Суштина поетике | часопис за књижевност
П АШЧАД | Д УШАН Ђ ОРЂЕВИЋ
Магла се полако дизала и спуштала према раковачким
биволешким пољима. Јутарњу тишину тог михољског јутра,
1915. године, реметио је оштар звон бугарских војничких
цокула о калдрму, у центру вароши. Доносио је нелагоду и
притајени страх полусањивим житељима.
Читав бугарски вод стајао је испред капије газда Сретка,
познатог трговца. Газда Сретко беше наочит, висок, широких
рамена, увек у уредном чоханом оделу, са златним џепним
сатом у који је с времена на време поглеђивао. Дању је
мукотрпно радио и зарађивао, ноћу је пребројавао
непријатеље. Официр са шапком, омален и здепаст са рукама
испруженим испод колена и чекињастом косом која као да му
је ницала изнад веђа из уског испупченог чела, свом снагом
лупао је месинганом корицом сабље о дрвена врата порте.
Среткова куражна жена Грозда насетила је велико невреме у
души. Сунце које се пробијало није осећала у свом дворишту.
Само језу, хладноћу у жилама, у свакој пори на кожи. Дошли
су по њиховог Борка, дику и поноса читаве фамилије. А, тек
што се вратио из рата, где је на Колубари рањен у руку и
демобилисан као неупотребљив. Прибрала се с муком и
одсечним покретом руку отворила капију. Као пацови,
распомаљени бугарски војници јурнули су у кућу, извукли из
кревета сањивог Борка, везали му руке и повели га, близу, у
центру, где се окупљала светина јер је бугарски добошар
најављивао двадесет пет ударца по голом туру оном који не
дође. Сунце је већ напрасно изашло и почело да бије несносно
у потиљак. Зној се код присутних цедио низ леђа и сврбео на
петама стопала. Тукли су га волујском жилом, све док
обливен крвљу, модар у телу, није онесвешћен пао на земљу.
Из устију се цедила бледо сива слуз, кркљао је као да га дави
кнедла усирене зле судбине. Отишли су, говорећи да ће се
вратити ако преживи. Мајка, усплахирена, живих покрета, са
145