Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 143

Суштина поетике | часопис за књижевност
виде, а чији шум чујемо. Ноћу: све остало туђе ма како светло
да је ноћ за наше славе златни звук.
На Крфу се јавио у пуној слави и Филиповић чије су
апотеозе ипак у суштини скромне и самим тим дирљиве.
Његово оправдање не само да је легендарно, оно је
меланхолично и оно се ипак боји да велике ствари назове
великим именом. И ту је пијанство стидљиво једно.
Пијанство је, иначе, тако често од стида да не
избаналишемо велике речи изговарајући неразговетно у
трезном стању. Као да се, велике, смеју самомудрањем
наговештавати. Та стидљивост необично је србијанска и
присно је патријархална. И нису то ни разметљиве бекрије
славе. Пијанство ћутеће. Још више њиме је био
прожет Милосав Јелић у „Србијанском Венцу“ који је
несумњиво ремек дело. Истина и ту је једно оправдање —
намењено не толико другима и иностранству за извоз колико
нама самима, једно оправдање, ипак дидактично. Ко то не зна
да већи песник не тражи оправдање, већ по своме
необузданом нагону ствараоца и творца, аутократе и
насилника он полази, мислим, од тога да његов свет, како га
види и како га осећа и како га хоће има више начелног и
исконског но сваки други свет. Према томе Шекспиру не
пада ни на памет да се извињава што тај свет није друкчији.
Велики песник намеће се а не правда се и не извињава
се. Јелић се за наше херојство и његове форме, а највише пак
зато што га једнако спомињемо и проливамо и сматрамо да га
од заборава отргнути морамо, извињује и правда и каже:
„Ипак је то лепо било“. Или да говоримо са народном песмом:
Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно.
У време пред рат, у време својих византијских
намена Бојић је читао Дила. Исто као што је скупљао податке
из Вуковог Рјечника, реч по реч да створи звучни мозаик
исто је тако тражио од сувопарнога и кориснога Дила,
податке за мозаик догађаја. Он је био обузет идејом да пошто
нам треба Византија, онда се треба што боље потковати и
143