Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 142

Суштина поетике | часопис за књижевност музике громова, која је премало богата и претерано једнолика. Бојићеву идеју о Епопеји прихватио је и Бранко Лазаревић који је једно време на Крфу био литерарни арбитар. Вечито моје истицање мистике њима се и тада чинило само индивидуална ћуд и настраност. Па ипак и кад су на Епопеју помишљали, увек је њима пред очима само лебдело једно оправдање помоћу славе. Наши коректни славословци као на пример г. Миодраг Ибровац у Паризу и други наши тужбари и хвалбеници по великим центрима, нису тражили и нису очекивали истинскога песника него су са нестрпљењем и помпом пропагаторском жудњом ишчекивали вербализам и помпу са којом би изашли не пред Милоша него пред монденску Европу. Они су хтели нешто као декорације Данунција, који нас је искитио, као страшила свима ђинђувама лажне патетике. Они нису хтели истински доживљај тог херојског војника, тог замишљеног интелектуалца, тог духовног лутајућег полу-интелигента, који се сви покушавају да снађу у једној новој и ближој истини. Њима је требало славе и блеска за извоз и они нису били свесни тога да смо ми имали праве славе, за хиљаду година и за сто хиљада година, као радиума, који заиста сам по себи зрачи, и да нам не треба мешане славе и у другим областима, кад је већ имамо у чистоме виду. Њима је требало легиране, прерађене литерарне славе за извоз и доказ. Наша је слава сама по себи била јасна и она ће блистати вечито, а да се не јави потреба ни једне литерарне речи, ни једног литерарног папирног венца око њеног пламена. И изгорео би тај венац. И може се што више замислити једна поезија која срамежљиво о тој слави не би као ни говорила, али би њом била прожимана и опијена, и чак уплашена, и баш зато што би се стидела те реторике (ради се о светом пијанству), кроз њу би се осети ло оно о чему она не говори и чега је бесконачно пуна. Тако сам ја са своје стране очекивао једну поезију која о најважнијим стварима не би говорила и из које би се те најважније ствари осетиле као море, ноћу чије се границе не 142