С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
форме које то не исказујују у први мах . Љуба Јовановић није тражио у локалним стварима локални проблем него је кроз целу историју наилазио само на иста начела о техници врховне управе и свих управа малих и средњих , и нарочито заштитних органа . Тако је Љуба Јовановић видео у Византији кроз све њене трзавице и покличе ипак само низ начина да се до власти дође или власт одржи . Та Византија како ју је тада Бојић видео преко Љубе Јовановића , била би једно вечно поприште властољубља дато само у формама за нас мање приступачне али ипак одгонетљивим .
И ту није било песничкога смисла и песничке истине , мислим врховне и пречишћене истине , али је било читав мравињак убода за потстицај на тражење аналогија међу којима су могле бити и песничке . Власт не истима — чак ни песничка : то беше нови кључ Бојићев за испит савести . Али у првом штуром периоду то не беху чак ни аналогије него се просто , рекосмо , тражило оправдање , износила хвала , на основу извесних облика верских и других који су у садашњости сматрани као ништавни мрачни . Ту је била антиномија и слом Скерлића . Он није никада смео да иде до краја противу једне фикције када је ова била корисна . Он је уништавао фикције — које нису сметале . Друкчије је радио Новаковић и Руварац и цела школа честите и узбуђене али трагичне српске интелигенције . Скерлић није био трагичан . Новаковић је уништавао чак и корисне фикције , чак и такве где се није знало смеју ли се уопште и додиривати . Зато има у Новаковићу и свима интелектуалцима србијанским те врсте нешто болно и трагично и нешто за ова времена плодно .
На оној чуци у Арбанији разговарасмо још Бојић и ја каква ће бити поезија идућих дана . Бојић је видео рођење Нове Епопеје . Ја сам видео пригушеност и мистику . Ја сам тада такве стихове и носио у себи .
Не пригушеност ропску , него пригушеност интимну , као покушај да се нађе ново дејствовање душевно , далеко од
141