Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 131

Суштина поетике | часопис за књижевност
НА ГРАНИЦИ СНОВА
А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами. 13
(Јован Дучић)
Из немирних мисли повјетарац буди,
женствена љепота душу загријала,
као некад давно срце опет жуди,
а ти не постојиш нит си постојала.
На граници снова дотичеш врхунце,
увелом цвијећу враћаш сјај у тами,
кроз угасли живот жежеш као сунце
рођена у мојој тишини и чами.
У царству наде потиснула си тугу,
расцвјетаној дуги одсјај разиграла,
вилинским гласом запјевала у лугу,
на сунцу мог срца ти си само сјала.
Посудила си боје небеском своду,
зачарала нијансе пољској циклами,
задржала птице да на југ не оду,
јер све што љубимо створили смо сами.
13
Јован Дучић: Песма жени (пета строфа)
131