Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 122

Суштина поетике | часопис за књижевност
треба да тргне оно прво, да га смири и призове на
самоспознају.
Поред поменутог интересантно је и варирање симбола,
који се такође могу поделити у оне који се јављају као
опозитни парови и оне који се јављају без својих опозиција.
Најчешће доба у којем ствара је ноћ, тј. поноћ, када кораком,
који симболизује снагу душе, креће ка тами, док је зора
ознака духовног буђења у новој светлости. Другим речима,
процес стварања је непрекидан и стално се обнавља носећи
собом неке новине. У једном од стихова јутро се назива
метком. Ако пођемо од његовог симболичког аспекта да је то
доба Божије милости, можемо рећи да се ауторка лексички
поиграла изједначавајући средство за убиство и оно што
долази од Бога. Ту се даље може поставити питање, да ли се
овде заправо ради о Миљковићевој прејакој речи која убија?
Даље треба рећи да се уз ноћ спомиње и месец као упућивање
на обнову, а уз дан јавља Сунце, које представља очитавање
Бога и интелект, који егзистира у стваралачком процесу.
Неретко се спомиње и светлост у аспекту представљања
небеске моћи, која је неопходна при стварању.
Од
појединачних симбола као доминантни јављају се: магла да
дочара осећај неодређености и празнине у којој се лирски
субјект често налази; сенка, као оно што вољено биће узима
при одласку, што упућује на узимање живота и
приближавање ка паклу, када нам је љубав неузвраћена;
врата, као знак прелаза измећу два стања, која се отварају
када се песникиња нада срећном исходу љубави, а затвара их
он својим одласком; корак, симбол снаге душе, не само у
љубави већ и у стваралачком процесу, вал, као раскид са
свиме што је уобичајено, што даље упућује да је човек који
ствара и воли узвишен и посебан, дуга, мост између неба и
земље, који лирски субјект често покушава да досегне, Она
која се издваја по највећој фреквентности те завређује
посебну пажњу јесте тишина, која има три облика, те постоји
њена, која је заменила вољено биће: био си светлост у нашем
122