С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
праузроком живота , који је у хришћанству љубав прекине божанска мисао .
Из друге врсте обраћања сазнајемо колики значај има вољено биће у процесу стварања . Лирски субјект проговара покретом усне на пола речи , што симболички гледано означава половину божанске мисли и позива га да сам испод корала извуче запалу жилу , док снага његове душе чини половину њеног песничког пута . Ово показује да га сматра равноправним у процесу стварања , што пренето на глобални план значи да су писац и инспирација једно и да искључиво као такви могу да остваре крајњи циљ уметности . У прилог реченом иду и стихови : у зрну светлости зеленог вира моје су очи , који провучени кроз призму симболике значе да је песникињина спознаја у зрну небеске моћи , док год је предмет инспирације пасиван . Она се не миче од зида , који је штити , али и спречава да иде даље . Зато је неопходно да вољени посади дрво које ће досегнути небо . Он је истовремено и покретач њеног стварања , али и онај који има моћ да угаси стих , спали га . Вођена мотоом да живети љубав може ко уме и да наличје своје смо сами она прави разлику између љубави , која је плод божанског и страсти , која се везује за путено . Такође , у овим обраћањима сазнајемо да се осећања лирског субјекта стално налазе на разини између хамлетовског бити ил ' не бити , те тако час жели да побегне од вољеног бића , час да га врати , али не онакквог какав јесте , већ онаквог какав се пројавио у песми . Управо та константност двоумљења у којој се скрива предуго потиснута жеља је оно што је одржава док се спрема за ново рађање живота , а о чему сведоче стихови завршне песме : тихо се спремам за нови дан ... будном ме држи предуги сан ...
У последњем , али не и мање важном обраћању , најбоље се види исконска борба двају сила које егзистирају у човеку , а којима се бавио и Лаза Костић : мозга и срца , памети и сласти . Друго лице лирског субјекта јавља се као глас разума , који
121