Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 116

Суштина поетике | часопис за књижевност
сенку, / пресече, / покида дахом речи твоје. / Неко ти затвори
вече!
Знакови прате наш животни пут, али и заблуде. Посебно
болне су љубавне а о томе се и овако пева: Он није твој. / То
мораш знати. / Никада цвет ни травке влати. Заборав је за
лирског субјекта лековит.
Императив мушког, анимусног разумевања женске
аниме, пулсирају читавом збирком песама Биљане Ђоковић.
Инкохерентности у структури андрићког елемента заправо су
потврда жудње за употпуњењем, за женом, која се једино може
задобити поштовањем. Другим речима: Одај ми почаст јер
крећем сама. / Дала сам много, остаје ситно. / Подигни руку
дланом ка сунцу, / испусти уздах, још ми је битно! / (...).
Јукстапозиција, у коју Ђоковић ставља лични мир и
свеопшти лажни пир, извор је поетских тензија у простору
песме. Пурификација јаства представља телеологију постојања
лирског субјекта у окрутном свету а она је изражена речима:
(...) / Дочеках дан / божији дар. / Постадох чиста. / У боји мрака
/ каљуге мутне, / препознах / зелени вир.
Кривица, константно преиспитивање лирског ја и
самоподршка, кардинални су ослонац у ходу жене ка
ослобођењу од љубавног ропства. Суочавање са сопственим
одразом, одбијање самообмањивања и откривање свету
онаквим-каквим-ја-јесте, песникињин су императив. У свему
томе она достиже идеал калокагатије, јединства лепог и
доброг, естетичког и етичког.
Луст принцип, принцип задовољства руководи жену
кроз емотивно манипулисање у љубавној вези. Оно признаје:
Морам ти признати нешто. / Ја сам те слагала јуче. / То да сам
смирена / док срце туче / и да ме сумње / више не муче, / да
бисмо остали пар. / (...) Либидинозност, каткад суздржана,
каткад експлозивна, ритмично пулсира песничким ткивом.
Љубавни покушаји уносе наду у могућност остварења
сједињења два тела у једној души. Пут до спајања лежи у
говору, у речи: Хајде да пробамо још један круг. / Осећам вече / и
116