С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
посвећујући се ситницама : Где су бехари , / пахуље ситне , / с мога чела ?
Време и његово мерење представљаjy другу димензију песникињиног хронотопа . Позитивна валенција коју ја обраћа према времену има за циљ оријентацију ка искрености у љубавном односу : Измери сате / погледај слике (...) / Размисли мало . / Тако смо лажни . / (...). Љубав смо само дотакли . / С почетка ни корак макли . ///
Гушење љубавне комуникације песникиња минуциозно слика у свом лирском изразу . Дисоцијативност и деперсонализација указују на емотивну и егзистенцијалну угроженост лирског субјекта који , мучећи се , проговара : Гледам те само како се рушиш , / падаш све брже . / Нервозним гласом / питања гушиш . / (...) Ја ћу да прекинем , јер видим ти нећеш ! / Разлоге слутиш ....
Дуга је елемент света предметности тринаесте , веселе песме , а она служи да би се одагнала имплицитно учитана трискаидекафобија . Песникињин дајмонион чува је од освете : Ноћас ти нећу написати песму . / Скренућу мисли на нешто друго . То нешто друго представља дивинизацију душе у морском , лунарном амбијенту .
Ђавољи су , на другој страни , хтонски призори , које Биљана Ђоковић тка када бди над зебњом , од које постаје све већа , наткриљујући страхове у ноћи пуног месеца . ///
Eмисија страха је и одашиљање сигнала самосвести који жену чува од добровољног ропства : Тамо да дођем , / у ону таму , / тамницу где си ме / гурнуо саму / да чекам ? / (...). Егзалтирани говор заправо представља суштинско интринзичко својство побуђеног сопства и доказ да се витализам налази заправо у побуни .
Животни пут којим ходи наша поетеса није пут жртве , већ пут борца , указивача на људе-предаторе , којима је јединка у друштву свакодневно окружена , и због којих и елементарне жеље остају ускраћене : Неко те гурне / од себе равно , / помери
115