Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 110

Суштина поетике | часопис за књижевност
Смрт зимује у нашем селу
за новом крвљу
незасита
преброји боре на сваком челу
не бира много
и не пита.
Бели листови књиге истргнути,
расута слова
над снегом лете.
Ја сам већ мртав, пре своје смрти,
ја сам пожњевен зелен
пре жетве.
Ал, ново жито из земље ниче..
Што ћутиш, песниче?

НЕ ВЕРУЈЕМ
Не верујем
ни речима више,
том камењу из мутних потока,
чак ни песми, што се, ево пише,
а још мање,
у своја два ока.
Не верујем кад се
стопи
млад месец и густа
тама,
ни магији
што ме опи
мудрошћу и опсенама.
110