Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 109

Суштина поетике | часопис за књижевност
Њишу се звона, бар да заћуте...
живот је драга играчка врагова
новим су снегом
улице засуте,
на њему нема људских трагова.
До гробља, пртина кроз сметове води
и само гроб
прља чистоту белу
на десет умрлих, један се роди
откад Смрт зимује
у нашем селу.
Кад јој се звезде у оку сложе,
та пољем жање рају убогу
сиромах човек,
једва да може
да се прекрсти, помоли Богу.
Северац шиба нови дрвени крст,
над хумком
стопљене свеће се пуше
ја данас морам бити
храбар и чврст
А, пијем, за растанак,
пијем, за покој душе.
И пијем, за трагом невине душе
која је грејала
мог тела слив
што ме сад, оком звезде намигуше,
посматра с неба
кроз облак сив.
Зар није доста ове тужне приче?
Што ћутиш, песниче?
109