Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 105

Суштина поетике | часопис за књижевност
ДУЖ БИЈЕЛЕ КОЖЕ
Труни ми се душом бора твога чела,
урезана бразда што ти мудрост дала.
Од погледа страсног крену зрнцад врела
– винуше се једра што су некад пала.
Као прва плавет свих небеса твојих,
у затону кришом једна ноћ почива.
Прихватише усне па одушке збројих
у милосном оку моја зјен' ноћива.
Расцвјетала љубав стидно проговара,
молећивим гласом – жељу изговара,
док образи горе, румен боју крију.
Дамари се чују к'о бубњеви бију,
дуж бијеле коже све слаткасто трне,
не да ова језа да јој туга сврне.

ЗВЈЕЗДАНИ ДРХТИ
Утрнуле зв'језде, крај мјесеца ћуте,
у збијено коло скупила се свака,
пригушиле св'јетла која и не слуте,
да радости газде у примирју мрака.
Кад би ове уре на тренутке стале,
таложиле наде у пустоши ноћи,
даире би срца звекетом играле,
лако би им било љепоту домоћи.
105