Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 103

Суштина поетике | часопис за књижевност
Ш ЕСТ СОНЕТА | С НЕЖАНА Д УБАК
ТУ ГДЈЕ ЗВОНЕ ПРВИ САТИ
Враћам ти се, земљо, ту су моји сати,
они први часи гдје сам плаче дала,
уздања ме з'вјезда и дан данас прати,
тој божијој вољи – довијека хвала.
Нисам знала бити туђинка на своме,
ни домаћин врли у другоме крају,
долазила теби напуштени доме,
самилости твојој ко вјечитом рају.
Ту гдје леже оба родитеља моја,
гдје су чисте душе нашле свог спокоја,
носила сам бреме, орала без плуга
борила се храбро да не будем слуга.
Замислите, људи, опет живим ведро,
чувам судбу своју коју скрива њедро.

ОДУВИЈЕК И ЗАУВИЈЕК
Заклињем се ноћас у крштено име,
у мајчине очи што високо спију,
и очеве зјене угасле те зиме,
што ме и дан данас из вјечности грију,
„Нећу душо моја, сиња мора издат,
нити она брда што им' ладе чине,
но ћу храбра крока путевима гиздат,
кâно прави човј ек нико из избине“.
103