Ослобођеник | Александар Стевановић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Ослобођеник | Александар Стевановић
Први мрак је тек пао , тако да је централни трг био још увек пун света . Шетали су богати , шетали су сиромашни , свештеници и свештенице разних богова су замицали у своје храмове , трговци су товарили своју робу на колица и магарце , пролазиле су носиљке иза чијих завеса се могао опазити обрис мушкарца или жене , неки мусави дечак је украо јабуку и бежао као ветром ношен , праћен узвицима и каменицама , из побочних улица почели су вребати људи свирепих лица и проститутке . Кроз прозоре кућа и крчми почела је да се пробија жута и наранџаста светлост .
Услед те вреве , кретао се проћелави , дежмекасти човек у новој белој туници и са новим црвеним појасом око паса . Ишао је тргом цик-цак , полуотворених уста и широм отворених очију које су шарале на све стране . Завиривао је у прозоре крчми , загледао сваког пролазника , стао је , кренуо , поскочио , окренуо се око своје осе раширених руку , насмејао се .
Ову његову чудновату игру помно су посматрала два пара очију из једне полумрачне улице . Један пар је припадао високом и мршавом човеку риђе косе , а други , човеку средње грађе , са рошавим лицем и избаченом , четвртастом вилицом . ─ Хеј , ти ! Ти , ти , у белој туници ! Дођи овамо ! Дежмекасти човек се заустави , а онда се осврну око себе да провери да ли се то њему обраћају . ─ Да , да , ти ! Дођи овамо ! Још увек држећи руке одвојене од тела и са збланутим изразом на лицу , крену према њима . ─ Нисам те виђао раније . Ко си ти ? ─ упита га високи , посматрајући га испитивачки . ─ Кота – смушено му одговори . ─ Кота … Личиш ми на роба . Истина ?
99