С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
лексичке мреже , па у сликама другог треба формирати систем кључних речи . Речи у себи носе идеологију , нарочито оне које се не преводе већ се преузимају и одражавају апсолутну страност . Кључне речи за имагологију би биле : стран , туђ , далек , непознат , преко , на другој страни , непознат сам себи , нецеловит , оно споља , изгубљеност . То је осећај уметника да суштина није у њему , него је споља , отуђена од њега . Уметник осећа располућеност , расцеп , стрепњу , да је размрвљен , да се не појављује ЈА као ЈА него ЈА као ДРУГИ , стран самом себи .
Тако књижевност од уметности речи долази до дефиниције једног од видова културне праксе који у двосмерној комуникацији изражава и одређује један мање или више кохерентан културни простор ( Гвозден 2003 . 23 ). Литература не само да преузима него и ствара слике о другом бивајући потпора или негација постојећег система вредности . Ако га подржава писање се претвара у идеологију сматра Карл Манхајм , а ако га подрива оно је утопистичко . Идеолошко писање је позитиван или негативан стереотип , а утопијско је ексцентрично окренуто аутору или групи и њиховој идеји . Природа имаголошког истраживања налази се између ова два пола с тим да идеолошко посматрање другог доноси потврду присутних схватања писца , а утопијско доноси нове видике и ново читање .
Овакво проучавање може да доведе до јаснијих паралела између књижевности и историјских низова јер се управо бави оном сфером непосредног додира литерарног текста са стварношћу и оно заправо треба да нагласи нестваран и транзитиван карактер који стварност поприма током времена .
Свима је познато да људи одрасли у оквирима једне културне традиције другачије виде свет од оних који су одрасли и васпитани у складу са различитим цивилизацијским тековинама . Исто тако , познато је да се прошла времена разликују иако је то увек људски , то јест језички
88